Nakon što sam izgubio dete, nastaviti dalje sa životom delovalo je nemoguće. Nepravedno čak. Kako dalje bez nje? Ima li dalje bez nje? Preplavljujuće emocije, od bola, besa, do tuge i bespomoćnosti, koje su se smenjivale kako je vreme prolazilo, od mene su napravile drugog čoveka. Nikada ništa više neće biti isto, bez nje.

Pomirenje sa ovom činjenicom, često se činilo kao izdaja. Da li sam prihvatio da se više nikada nećemo videti? Da li sam zbog toga loš čovek? Neko mir nakon gubitka pronađe u tugovanju, neko krene da se bavi novim hobijem u želji da okupira um i skloni se od pitanja koja naviru, i ne daju ti mira ni danju ni noću, a ja sam odabrao da mir pronađem kroz pomaganje drugima.

Poslednje pitanje o kojem razmišljaš kada izgubiš dete je: “Kako mi je?” Znaš da boli, i znaš da nikad neće proći. Veoma važnu ulogu u kanalisanju i razumevanju tog bola igra podrška, pogotovo ona stručna.

Sa mnogo sam se stručnjaka susreo od perioda nestanka Tijane, do danas. Imao sam dosta vremena da razmišljam o tome kako sam želeo da mi bude pružena pomoć, a nije bila, ali i o onim situacijama kada mi je pružena, kako je izgledala i zašto mi je pomogla. Sva ta iskustva, naučila su me koliko je bitno da budemo tu jedni za druge, da budemo rame za plakanje i uho za slušanje, bez nuđenja suvišnih saveta i rešenja.

Kroz razgovore sa roditeljima koji su doživeli slično, kroz empatisanje, osetio sam da moj bol dobija novi oblik. Nije to bilo prebacivanje fokusa sa mene na druge, već spoznaja da u svetu punom bola, svako od nas može biti nečiji izvor svetlosti, ili tračak koji nežno sija u mraku. Tako sam otkrio da mi pomoć drugima donosi neophodnu utehu.

Našao sam način da odam počast Tijani. Osnovao sam Fondaciju koja će pomagati deci i roditeljima. Oko sebe sam godinama okupljao tim koji se povodom pružanja pomoći i podrške oseća isto kao ja, i imao sam sreću da nađem ljude kojima to nije samo posao. Ponosno mogu da kažem da je za sve nas to misija.

Kroz svoje iskustvo, naučio sam da je naša odluka da pomognemo, da se brinemo jedni za druge, i jedni o drugima, bez da okrećemo glavu, temelj boljeg društva. Podrška, empatija, i solidarnost nisu samo reči; one su delovanje koje može transformisati živote. To sam najbolje razumeo gledajući ljude i decu koji su doživeli traumu, gubitak ili tragediju, i koji su pronašli mir volontirajući kod nas u Centru za nestalu i zlostavljanu decu deleći svoj put sa drugima, nudeći ono što su oni dobili, kada im je najviše trebalo.

Posvetio sam svoj život borbi za društvo u kom će se u potragu za nestalim detetom kretati odmah, u kom će svako imati pristup potrebnoj psihološkoj i pravnoj podršci bez obzira na finansijsku situaciju, u kom će oni koji biraju da povrede najnežnije, biti adekvatno kažnjeni i u kom će svako dete dobiti priliku da ima pravo, bezbrižno detinjstvo.

Gubitak deteta naučio me je teške, ali vredne lekcije. Naučio sam da iako ne mogu da kontrolišem šta će se desiti, mogu da kontrolišem kako ću reagovati na te događaje. To je rezultiralo osnivanjem Fondacije, a potom Centra za nestalu i zlostavljanu decu.

Da se vratim na početak, kada sam pomenuo da nisam mogao da krenem dalje sa životom… Jedna od lekcija koju sam naučio je da čak i kada smo suočeni sa najvećim gubicima možemo da pronađemo put napred, svojstven samo nama. Bonus je ako na tom putu učinimo da svet bude malo bolje mesto za sve nas. I na kraju, shvatio sam da ne smem da budem sebičan. Možda zvuči čudno što spominjem sebičnost, ali gubitak deteta te odvede u najmračnije kutke svesti. Baš tada, kada sam odabrao da ne budem sebičan, pronašao sam način da stvorim novu, neopisivu, nadljudsku snagu da grabim napred, ne samo zbog Tijane, nego zbog Saške, koja je moja sjajna zvezda i čiji me osmeh motiviše da živim.