Ponedeljak, početak radne nedelje, spremni smo za nove radne obaveze. Nešto posle 10h koleginica Tatjana Stefanović Bireš, koja je izašla na pauzu, me zove da hitno dođem do parka u okviru naše kompanije. Ne znajući šta me čeka, izlazim i nailazim na Tanju koja stoji pored male sive pufne! U prvi mah, deluje neobično, ali brzo shvatam da je u pitanju sovica koja je verovatno ispala iz gnezda. Gleda nas uplašeno i očekuje pomoć.

Tanja je neko ko oduvek voli životinje i spašava ih kad god može i gde god ih nađe u nevolji, pa je „zarazila“ i mene tokom dugogodišnjeg druženja i rada u Hemofarmu.

Bez oklevanja, Tanja prvo poziva lokalnog rendžera koji se bavi spašavanjem ptica. Oko nas se okuplja grupa kolega sa odeljenja infuzija među kojima ima i ljubitelja ptica i svi zajedno dobijamo uputstva kako da sovicu podignemo na granu, kako bi je roditelji pronašli tokom noći.

Do kraja radnog dana, više puta obilazimo sovicu, da vidimo kako se ponaša i da li je dobro. Dogovaramo se da je sutradan ponovo obiđemo, s nadom da su je roditelji pronašli.

Sutradan, dolazim na posao i zatičem sovicu kako leži na zemlji, pored drveta na kojem smo je ostavili. Srce mi se steglo u grudima, shvativši da ne daje znakove života. Osećam se poraženo. Tražim kutiju da je prenesem. U tom trenutku, zvoni mi telefon - Tanja zove, a ja joj prenosim da naša sovica nije preživela.

Ona u čudu! Kaže da je sovica tu i da je živa!

Ponovo izlazim iz kancelarije kako bih proverila šta se dešava, a dočeka me još veće iznenađenje: dve sovice, male, sive, pufnaste! Ne znamo koja je koja! Uplašene su, stiskaju se jedna uz drugu i okreću glavice ka nama.

Jednu od njih su pronašle devojke iz kuhinje, Jelena Simić je uzela i stavila u kutiju, a i onu drugu za koju sam mislila da nije preživela, uzela je Tanja i stavila ih da budu zajedno. Brzo smo nabavile špric iz mikrobiologije, napojile ih, tako da su malo živnule, stisle se jedna uz drugu a Tanja je ponovo zvala Mileta, lokalnog rendžera i dogovorila da dođe po njih.



Milivoje, Mile Vučanović je inače čovek koji brine o prirodi, posebno voli ptice i sove, dobitnik povelje grada Vršca, a poznat je i kao živa enciklopedija flore i faune vršačkih planina. Mile je saradnik centra za markiranje životinja u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu i član upravnog odbora Centra za zaštitu sova Srbije.

Kad ih je konačno preuzeo, uz reči “Sada ću ja da ih oporavim i pustiću ih nazad u prirodu”, našoj sreći nije bilo kraja! Preplavilo nas je veliko zadovoljstvo, osećaj da smo učinile dobro delo i spasile dva mala života!

Briga o ugroženim i napuštenim životinjama je nešto što ljudi nose u sebi. To je ono nešto što nas čini dobrim osobama i motiviše da damo sve od sebe čak i kada se čini da nade nema.

Sove su inače vrlo korisne životinje i pravo je blago što su naselile krošnje drveća u našoj kompaniji. To nam daje za parvo da kažemo da radimo u čistom, ekološkom okruženju!

Nadamo se da će ova priča i fotografije sovica približiti javnosti živi svet koji nas okružuje na svakom koraku, a na koji mnogi od nas često zaboravljaju. U stalnoj trci za materijalnim, u stisci sa vremenom, često zanemarujemo mala i velika srca koja kucaju oko nas. Svaka biljka, svaka životinja, svaki oblak, kišni ili obasjan suncem - to su naše komšije i sustanari planete, koju zajedno činimo živom i šarenom.

Naša koleginica Tanja, saradnica ugovorne proizvodnje, ovom prilikom poručila je: Ne plašite se da pomognete, ne očekujte ništa za uzvrat, osim osećaja zadovoljstva. Nijedno biće u nevolji ne zaslužuje da ostane samo i bespomoćno. Ne plašite se da će vas povrediti, razboleti već pomozite kada god možete ili potražite ljude koji će znati kako da postupaju u datim situacijama, ljude koji znaju, koji razumeju i koji osećaju da nismo sami tu gde jesmo.